Malo je ljudi sa kojim mogu pričati o Bogu, ali ih ima i oni su mi veoma dragocjeni. To je moja supruga i još nekoliko prijatelja. Ali kad sam i pričao, pričali smo o tome kako smo se nekako otudjili od Boga. Mnogo radimo i trošimo se, a tako je malo prave duhovnosti. Guramo naše planine od problema i iscrpljujemo se, a tako se malo molimo i tražimo Boga i Njegovu zaštitu pomoć. A mi se pitamo: Zašto stoje stvari kao da je neko podigao ručnu kočnicu, na sva četiri točka? Sve ispravno i pošteno radimo a ipak nema napretka, naprotiv. 
Ceca je juče iz sličnog razloga postila i molila se. I odgovor je već danas stigao. Od prošle subote naš sin Danilo je otišao na sedmodnevnu Školu košarke sa svojim klubom u Čanj. To je bukvalno prvi put za njegovih 9 godina da je toliko odsutan od kuće. Oduševljen sam kako je on to odvajanje prihvatio, jer nam je veoma privržen. Mada moram da kažem da kažem da njegova majka i sestra su to teže podnjeli. Emilija je cijeli dan plakala a Ceca je krizirala. Po dvadeset poziva su imali u toku dana, da vide kako se smjestio? Kako je jeo? šta je obukao? Da li je plivao u dubinu i td... Iako smo vrlo ponosni na njegovu samostalnost kao roditelji, majki je negdje u dnu srca ipak bilo krivo što je nije zvao da dodje u Čanj. To mi je večeras priznala kad smo se vraćali iz posjete. A posjetili smo ga danas nakon 5 dana boravka, jer joj je jutros u razgovoru rekao, onako kako on samo umije: "Mama, naedostaješ mi, zaboravio sam kako ti je lice!". Ceca je obećala svom miljeniku da će vidjeti samnom da dodjemo da ga obidjemo. Ipak poslije razgovora je zaplakala. I onda kao da je mogla čuti Boga: "Eto, sad vidiš..." 
U sekundi je mogla razumjeti koliko je naš Bog, Otac Nebeski, žalostan i čežnjiv za tom izjavom od nas: "Oče, zaboravih ti lice!". Koliko je radostan zbog naših uspjeha, radosti, slobode i samostalnosti. Toliko i Njegovo srce trne za svojim miljenikom i pita se: "Eh, je li me zaboravio, kada će me pozvati, kada će mi reći da mu nedostajem i da mi želi vidjeti lice! Ko može razumjeti bolje srce jednog Oca, ako ne majka koja izgara za svojim djetetom. Zato se pomolih večeras kao psalmista. Tražite lice moje. Tražim lice Tvoje, Gospode! Zaboravih kako izgledaš, Oče moj,kako je krasno tvoje ozareno lice. Koliko je Ljubavi u tvojem iščekivanju, koliko strpljenja za moje ludosti. Ne želim da samo radim i radim nešto "ispravno", već želim Tebe i tvoju ljubav. Ti si mi potreban i tvoja utjeha. Pred licem Tvojim i najdublja tama nestaje i svaki nemir prestaje. Dodji mi u posjetu večeras i večeraj samnom. Želim da čujem Tvoj topao glas i da utihne ova buka ljudi oko mene. Ne časi časa, nedostaješ mi, zaboravih tvoje lice, Oče moj.
"Ali, mama, Ivanova korita i služe tome da se djeca odvoje malo od svojih roditelja i osamostale", rekao je moj Marko, kao da me tješi, kad sam ga pitala zašto mi se česce ne javi iz škole prirode... :)
ОдговориИзбришиhahahhahaha, moram pokazati ceci tvoj komentar
ОдговориИзбриши