петак, 13. април 2012.

DAN ZA DAN

Koliko sam puta, na mom poslu, u zadnjih nekoliko mjeseci pomislio na Mojsija i čuvenu priču o putovanj kroz pustinju. Kako li mu je bilo, mogu misliti! Biti vodja dvomilionskog konvoja, korz pustinju i to 40 godina. Što reče jedna moja koleginica prije neki dan: "Teško je biti gazda u siromašnoj kući!".
Stalno su mu prigovarali. A najbliži saradnici i rodbina su stalno mrmljala, a na kraju su podigli bunu protiv njega.
Ali Bog je providio potrebe za njih. Svako jutro je podala MANA. Ima dosta naučnih objasnjenja o porijeklu te hrane, koja je padala sa neba svako jutro. I trajala je samo jedan dan, sjutra bi se već ucrvljala. Od nje su se mogli praviti hlebići i različita jela. Bila je slatkastog ukusa, sličnog medu. U svakom slučaju bila je dovoljna za preživljavanje. Takodje Bog je obezbijedio vodu, tako da su našli u nekoliko navrata stijene iz kojih su tekli izvori da su mogli napojiti toliki narod sa sve stokom. Tu bi se ulogorili dok ne krenu dalje. Takodje u nekoliko narata su došle i prepelici pa su mogli jesti i mesa.
Ali mana je takodje i simbol jedne oskudne i jednolične hrane. Bila je povod velikih prigovaranja. Narod je čeznuo za lukom i lubenicama koje su nekad jeli u Egiptu. I rado bi se vratili mnogi, po cijenu da opet budu robovi. Zar ova priča ne sliči na ovo vrije velike ekonomske krize, kada bi se mnogi rado vratili nazad u komunizam i jednoumlje, zbog malo luka i lubenica koje su nekad imali, a danas ne.

Ali u toj priči o mani, ima jedna stvar koje sam postao svjestan više nego ikad. To je pitanje suštine (ne)sigurnosti. Jer svaki dan je bilo hrane samo za taj dan. Htjeli su imati zalihe, da ne brinu da li će i sjutra opet pasti mana ili neće. Kao što sam i ja svih ovih dana želio da dodju neke veće pare i da malo počinem. Ali ne, postoje periodi u kojima se učimo da nije sigurnost u zalihama, već je suština prave sigurnosti zapravo u pouzdanju u sjutrašnju Božiju milost. Taj život Dan za Dan, je jedno posebno iskustvo. Juče smo uspjeli da prebrodimo krizu, a onda dolazi novi dan, i opet stoji isti izazov. I onda opet borba i taman toliko uspjeha i milosti koliko je potrebno samo za ovaj dan. Sve u meni progovara: Bože, zašto nam ne pošalješ neku veću sumu, da sjutra ne moram da brinem kako ću sjutra i da se iznova borim. Oh, bar malo predaha, bar malo "sigurnosti".
A zapravo, u korjenu ovih misli i osjećanja, je jedna lažna sigurnost. Jer prava sigurnost je On, koji se pobrinuo juče, koji nam je i danas dao pobjedu, a ni sjutra nas neće ostaviti i iznevjeriti. Mana je simbol, svagdašnjeg hljeba. Te dnevne milosti, koja se obnavlja svaki dan iznova. Možda nije atraktivna, možda ne izgleda kao "luk i lubencie" koje smo nekad imali u prošlosti. Ali mi i dalje trajemo, postojimo, pobjedjujemo dan za danom. I hvala Bogu i za to. Onaj ko nas je izbavio iz šest nevolja, ni u sedmoj nas neće ostaviti! To je temelj sigurnosti, koju ne želim da prezrem, kao neki! Naprotiv, nastavljamo borbu DAN ZA DANOM do obećane zemlje!