понедељак, 21. новембар 2011.

NE HVALI SE PRED CAREM

Sjećam se kad sam veoma mlad, sa samo 30 godina došao na visok položaj sekretara ministarstva, to je druga pozicija u ministarstvu. Zadužen da koordinara sa svim sektorima i drugim organizacionim jedinicama. I na moje čudjenje prošao dosta težak period škole poniznosti. Najteže su mi padali ponedeljci kada smo imali uže i šire kolegijume. Ministar bi vodio sastanak, a bili su prisutni svi pomoćnici i načelnici odeljenja. Kad bi se otvorila neka debata, ako bi se uključio da nešto kažem kao novi sekretar, odmah bi me poklopili one stare kolege. I ministar bi njih poslušao jer je u početku imao više povjerenja u njihove procjene nego moje. Dešavalo se da me posebno poklapa načelnik odeljenja koji je za dva ranga niži od mene. Šta bi značilo da sam ja pred ministrom, počeo da se pozivam na svoju poziciju i da mora da mene posluša. Tek bi tada se prosuo. Jer pozivati se na funkciju nekom ko ti je tu funkciju dao je komično, odnosno tragikomično.
Ćutao sam i gutao, i dobro sam činio. Učio sam jednu dobru školu poniznosti. I onda jedan dan nadjoh tu mudru solomonovu izreku: "Ne hvali se (svojim položajem) pred carem...". Pomislimo malo, koliko je besmisleno da ministar se hvali svojim životnim uspjesima pred Predsjednikom na čiji je prijedlog imenovan i zbog koga je i stekao ugled i neki imetak! Pa kad ga ovaj za nešto prekori, da mu ovaj odgovori "Kako ti to pričaš samnom ja sam ministar toga i toga! ". Koliko bi bilo besmisleno da se poslediplomac fali svom mentoru profesoru primarijusu kako ima visok prosjek i kako je u roku završio fakultet! I onda sam razumio, a što sam mnogim mojim saradnicima govorio, da se paze onoga što ih čini velikim, da im je to kao kamen spoticanja, kao neki minus i zamka, a ne nikako nešto što im daje za pravo!
A koliko je tek besmislenije se hvaliti pred Bogom, koji je car nad svim carevima, za bilo šta što imamo i što smo postigli. Izadjimo ovo veče dok je još vedro zvjezdano nebo i zagledajmo se koju minutu i sagledajmo čitavu tu vaseljenu, to mnoštvo zvijezda i sazveždja. Pa pomislimo koliki je On, kad je sve to što možemo samo naslutiti, puko podnožje Njegovih nogu. Stanimo pred tom veličinom i iznesimo ikakvo hvalisanje, pa makar i čitavom zemljom da zavladamo samo bi zaslužili obični prezrivi osmjeh. Kažimo mu šta smo sve stekli "sa svojih deset prsta", kako smo daleko dogurali i koliko se nekretnina vodi na nas u katasru, koliko imamo novaca na bankovnom računu i koliko smo mudri i kakve diplome stekli? Hoćemo li ga fascinirati? Bojim se da ne!
Pred ovom veličinom, a i pred svakom veličinom koja nam je data u našem životu, jer svaka vlast i svako očinstvo, (autoritet i moć) dolazi od Oca nebeskog, jedini je ispravan stav, stav poniznosti i duboke zahvalnosti za ono što nam je dato! Zato i stoji ona izreka stara "šta imaš što nisi primio, pa što se hvališ onda tim kao da to nisi primio!"