субота, 20. август 2011.

IZAZOVI BESKONFLIKTNOSTI

Mislim da se sjećam kad sam upao u zamku beskonfliktnosti, iz koje evo izlazim godinama, decenijama. Kao dječak sam bio veoma konfliktan, to može da vam potvrdi moj brat, moje vršnjaci ispred zgrade. Nisam dao na sebe, nisam dao da mi niko dira mladjeg brata, nisam se nikad povlačio pred mangupima, kojih je bilo puno u našem kvartu. Ako ih je bilo više od mene, kad bi krenuli da nam prijete, skakao bih na najačeg, kako me je otac učio, da se ovi slabiji uplaše i zastanu.
Sa 15 godina otišao sam od kuće, u srednju vojnu školu. Tamo sam se tek morao boriti za svoje mjesto. Svi su bili novi, puni želje za dokazivanjem, prednjačili su neka trojica iz susjedne sobe od mene. Oni su svakog zadirkivali, tukli, udarali jake „zauške“. Posebno su imali neki pik na mene. Prosto su me proganjali. NIsam im se povlečio, nisam im se sklanjao, nego sam im zakazivao tuče iza menze, tukli smo se po hodnicima, tukao sam se 16 puta za nekih prvih par nedjelja. NIsam se čak ni javljao roditeljima, sve to vrijeme, nisam znao šta bi im rekao kako mi je i kako se borim za svoje mjesto u internatu. Kulminiralo je kada sam jednog tako jako udario nogom u glavu da sam ga oborio i pocepao usnu i napravio mu modricu koja se nije mogla sakriti od starješina. Trenirao sam karate aktivno od svoje 10 godine i bio veoima vješt u tuči, kojih je bilo puno u našem djetinjstvu.
Uslijedio je raport kod poručnika. Sjećam se da ih je bilo dvojica. Jedan je vikao i unosio mi se u facu. A drugi je mirno i lijepo govorio, ali je lomio kosti svojim riječima. Morao sam stajati mirno nekih 2 ili 3 sata. Bio je klasičan dril. Ne znam šta se tada desilo, ali nakon toga, više se nikad nisam potukao u životu!
Svoje konflikte sam nekako sabijao u sebe. U prvih pola godine, taj adrenalin sam teško susdržavao. Sjećam se da mi se nekoliko puta zanesvjestilo i smračilo pred očima. Teško sam kontrolisao sebe, ali sam kontrolisao. Počeo sam primjenjivati neke druge metode, osim onih primalnih načina na koji sam rješavao svaki svoj sukob, a to je pesnica u glavu.
Ali već kao student sam otišao u neku drugu krajnost, pa sam na svaki napad verbalni, odgovarao ćutanjem. Ćutanje je postalo moje „pjesnica u glavu“. Ćutanje je bilo najveća moja odbrana, moj prezir prema onima koji su me napadali, krivo optuživali, koji su me vrijedjali, koji su mi prijetili.
Ali u zadnjih nekoliko godina. Tu mi je i Ceca puno pomogla i ohrabruje me. Da kažem to što trpam u sebe. Da krenem u konflikt, da se ne bojim. Jer to me tišti, to potiskivanje mi je postalo veliki teret. Ta beskonfliktnost u korenu svome, postala je ravna kukavičluku, nije iskrena, nije istinita, licemjerna je i ne rješava probleme, već ih odlaže za neko „bolje vrijem“ koje nikad ne dolazi. Postao sam kao kanta za tudje smeće, jer je svaka negativna komunikacija, bila jednosmjerna kad sam ja u pitanju, išla je ka meni, i ostajala u meni. Postala je zamka iz koje se teško izlazi.
Ali ono što je srž problema, ta beskonfliktnost, nije dio moga bića, u dnu moga srca, leži borac za pravdu, leži onaj koji želi da zaštiti one koji su slabiji. U meni leži LAV (vjerovatno nisam slučajno dobio to ime), a ja sam ga potiskivao, ja sam ga prekrivao pepelom, njega sam se stidio, njega sam se bojao. Ako udjem u konflikt šta će se desiti?!? Ja nisam onaj koji treba da ćutim, naravno ne mislim da bih trebao da se bijem i da prijetim, ali bi trebalo stati na put mangupima, stati na put opadačima, onim koji lažno pljuju, oni koji ne govore istinu. Da im ovaj put jasno i u lice kažem to što govori iz mene. Da udjem u konflikt, jer sam vidio da se u konfliktima kriju takvi blagoslovi. U zadnjih nekoliko godina, sve teške situacije, sve bune, svi štrajkovi, sve vatre u koje sam ušao, miran ali odlučan, da stojim u onome što je istina, bez velike vike, ali jasnim i odlučnim glasom, pronašao sam blago. To je neko blago koje se krije ispod kamena konflikata u koje trebaš ući. To je zlato koje teče, vtra koja grije. Svaki konflikt u koji sam ušao u mom braku, riješio je problem, približio nas u našim srcima, raspalio je novu strast. Mnogo se vieš poznajemo, mnogo se više volimo, od kada sam progovorio, od kada sam prestao da ćutim u svom besu, prestao da trpam stvari pod tepih, prestao da budem ono što nisam. Nisam maca , ja sam Lav.
To je kao neki biser u školjci, na dnu mora koje vjetrovi podižu, talasi nose. Kada prodješ tu uzburkanu površinu, kada prodješ tu buru. Ispod je sve mirnije, na dnu se ne čuje ništa, na dnu stoji otvorena školjka, koja ima dar za tebe, tebe koji si pobjedio IZAZOV BESKONLIKTNOSTI. Jer konflikt mi je donio nekoliko najboljih prijatelja. Jer od one trojice sa kojim sam se tukao, bio mi je odani prijatelj 4 godine srednje škole smo bili nerazdvojni, djelili smo sve, svaki dinar, svaki sendvič, svaki izlazak. Prve momačke dane, sam proveo sa njim. Osjetio šta znači, imati prijatelja do koske. Koji je tvoj, kojega voliš kao samog sebe. Konkflikt u koji smo ušli, je oblanda za unutrašnju slast i bliska je ljubavi. Zar se ne kaže KO SE BIJE TAJ SE VOLI.