Ovih dana je aktuelno usvajanje predloga novog Zakona o investicionim fondovima, kojim se predvidjaju znatne izmjene u ovoj oblasti, što u potpunosti pozdavljam. Bilo je dosta kritike u javnosti na temu rada investicionih fondova. Problem je po mom mišljenju nastao u jednoj sistemskoj grešci koju je promovisao prethodni zakon, i omogućio nešto što ne postoji u pozitivnoj praksi naprednih ekonomija u oblasti regulisanja investicionih fondova.
Radi se o upravljanju investicionih fondova. Znači, ne govorim o upravljanju nad investicionim fondom, koji često čujemo kao kritiku, upućenu Društvima za upravljanje. Po mom mišljenju tu ne leži problem, kako je neko upravljao sa kapitalom fonodva u Crnoj Gori. Korijen probelma je po mom mišljenju, što je omogućeno investicionim fondovima da stiču većinsko vlasništvo nad preduzećima u njihovom portfoliju. To nisam sreo ni u jednom zakonu u zemljama okruženja, a tako nije ni u Amreici ni u zemljama zapadne Evrope. Uvjek postoji ograničenje, da Investicioni fondovi mogu sticati vlasništvo samo do nekog limita, taj limit je oko 10 do 20% pojedinog emitenta.
A šta smo mi imali u Crnoj Gori? Mi smo omogućili da privatizacioni-investiciioni fonodvi koji su nastali nakon masovne vaučerske privatizacije, mogu sticati većinsko (preko 51% akcija) čak i da preuzimaju u potpunosti akcionarska društva u kojima imaju preko 40% akcija, i to je bila čak obaveza. STvaorili smo jedan originalan zakonski ambijent, u kojima ovi PIF-ovi, odnosno njihova društva za upravljanje, mogu da postavljaju svoje uprave odbore u transfromisanim preduzećima i da upravljaju njima. I šta se desilo... Taj veoma povoljan zakonski ambijent je bio veoma primaljiv za ulaganje, i način da se preko investicioinih fondova preuzme upravljanje u većini preduzeća u Crnoj Gori. Tržište je eksplodiralo, što je dobro. Ali sada se sve to vraća kao bumerang, jer taj kapital nije donio know-how, nije donio restrukturiranje preduzeća, već odredjenu vrstu berzanskih špekulanata , ili blaže rečeno neke privremen vlasnike koji pokušavaju da preprodaju preduzeća u svom vlasništvu.
Ta društva za upravljanje fondovima, koja su postavljala direktore u preduzećima u kojima su nakon masovne vaučerske privatizacije golom matematikom dobile većinsko upravljanje, nijesu imale kapacitete da uspješno vode tolika preduzeća, koja su često potpuno raznorodnih djelatnosti. Jednostavno rečeno, ti moraš znati npr hotelijeski biznis da bi upravljao sa velikim brojem hotela. Isto je u oblasti trgovine, saobraćaja. ALi to nismo dobili ovom vrstom privatizacije.
MI smo kreirali ambijent ne za investicione fondove koje poznaje svijet, koji upravljaju kapitalom, odnosno portfolijom fonodova u cilju ostvarivanja dividendi, već za neke svojevrsne holdinge koji upravljaju zavisnim akcionarskim društvima u svom vlasništvu. To nije slučajno tako, nisu neznaveni oni koji su to propisivali u zemljama EU i EX-YU. Zakonodavac takvim ograničenjima onemogućava moguće sukobe interesa. Navešću samo jedan primjer... što se dešavalo u Crnoj Gori, da npr neko ko je u skupštini fonda ili nadzornom odboru fonda i koji kontroliše zakonitost rada fonda i koji zastupa interese fonda, ne može da ulazi u odluke društva za upravlanje kad je u pitanju upravljanje preduzećima koja su u vlasništvu fonda. Pa je npr moguće da neko u upravnom odboru zavisnog preduzća donosi odluke o zaduživanju, odluke o prodaji imovine, odluke o segmentaciji i drugim statusnim promjenama, odluku o otvaranju stečaja, o zaključenju ugovora o menadžentu nad cjelokupnom imovinom zavisnog preduzeća, bez saglasnosti akcionara ili nadzornog odbora fonda.
Time se daje neograničeno pravo upravljanja Društvu za upravljanje nad zavisnim preduzećima nad kojima fond ima većinsko vlasništvo. To zapravo nisu fondovi, to su klasični holdinzi. Koliko sam u toku ovo se sve ukida novim zakonom o investicionim fondovima, i uvode se standardi koji važe u evropi. Ostae samo da se vidi, da li je moguće da se sve što je uradjeno vrati nazad, to jeste da se po sili zakona smanji vasničko učeće fondova u nekim preduzećima i oduzme im se upravljanje. Takodje, postoji rizik, smanjenja atraktivnosti za ulaganje u ovaj sektor, od strane inostranih investitora, u ovo već dovoljno limitirano i malo tržište.
Radi se o upravljanju investicionih fondova. Znači, ne govorim o upravljanju nad investicionim fondom, koji često čujemo kao kritiku, upućenu Društvima za upravljanje. Po mom mišljenju tu ne leži problem, kako je neko upravljao sa kapitalom fonodva u Crnoj Gori. Korijen probelma je po mom mišljenju, što je omogućeno investicionim fondovima da stiču većinsko vlasništvo nad preduzećima u njihovom portfoliju. To nisam sreo ni u jednom zakonu u zemljama okruženja, a tako nije ni u Amreici ni u zemljama zapadne Evrope. Uvjek postoji ograničenje, da Investicioni fondovi mogu sticati vlasništvo samo do nekog limita, taj limit je oko 10 do 20% pojedinog emitenta.
A šta smo mi imali u Crnoj Gori? Mi smo omogućili da privatizacioni-investiciioni fonodvi koji su nastali nakon masovne vaučerske privatizacije, mogu sticati većinsko (preko 51% akcija) čak i da preuzimaju u potpunosti akcionarska društva u kojima imaju preko 40% akcija, i to je bila čak obaveza. STvaorili smo jedan originalan zakonski ambijent, u kojima ovi PIF-ovi, odnosno njihova društva za upravljanje, mogu da postavljaju svoje uprave odbore u transfromisanim preduzećima i da upravljaju njima. I šta se desilo... Taj veoma povoljan zakonski ambijent je bio veoma primaljiv za ulaganje, i način da se preko investicioinih fondova preuzme upravljanje u većini preduzeća u Crnoj Gori. Tržište je eksplodiralo, što je dobro. Ali sada se sve to vraća kao bumerang, jer taj kapital nije donio know-how, nije donio restrukturiranje preduzeća, već odredjenu vrstu berzanskih špekulanata , ili blaže rečeno neke privremen vlasnike koji pokušavaju da preprodaju preduzeća u svom vlasništvu.
Ta društva za upravljanje fondovima, koja su postavljala direktore u preduzećima u kojima su nakon masovne vaučerske privatizacije golom matematikom dobile većinsko upravljanje, nijesu imale kapacitete da uspješno vode tolika preduzeća, koja su često potpuno raznorodnih djelatnosti. Jednostavno rečeno, ti moraš znati npr hotelijeski biznis da bi upravljao sa velikim brojem hotela. Isto je u oblasti trgovine, saobraćaja. ALi to nismo dobili ovom vrstom privatizacije.
MI smo kreirali ambijent ne za investicione fondove koje poznaje svijet, koji upravljaju kapitalom, odnosno portfolijom fonodova u cilju ostvarivanja dividendi, već za neke svojevrsne holdinge koji upravljaju zavisnim akcionarskim društvima u svom vlasništvu. To nije slučajno tako, nisu neznaveni oni koji su to propisivali u zemljama EU i EX-YU. Zakonodavac takvim ograničenjima onemogućava moguće sukobe interesa. Navešću samo jedan primjer... što se dešavalo u Crnoj Gori, da npr neko ko je u skupštini fonda ili nadzornom odboru fonda i koji kontroliše zakonitost rada fonda i koji zastupa interese fonda, ne može da ulazi u odluke društva za upravlanje kad je u pitanju upravljanje preduzećima koja su u vlasništvu fonda. Pa je npr moguće da neko u upravnom odboru zavisnog preduzća donosi odluke o zaduživanju, odluke o prodaji imovine, odluke o segmentaciji i drugim statusnim promjenama, odluku o otvaranju stečaja, o zaključenju ugovora o menadžentu nad cjelokupnom imovinom zavisnog preduzeća, bez saglasnosti akcionara ili nadzornog odbora fonda.
Time se daje neograničeno pravo upravljanja Društvu za upravljanje nad zavisnim preduzećima nad kojima fond ima većinsko vlasništvo. To zapravo nisu fondovi, to su klasični holdinzi. Koliko sam u toku ovo se sve ukida novim zakonom o investicionim fondovima, i uvode se standardi koji važe u evropi. Ostae samo da se vidi, da li je moguće da se sve što je uradjeno vrati nazad, to jeste da se po sili zakona smanji vasničko učeće fondova u nekim preduzećima i oduzme im se upravljanje. Takodje, postoji rizik, smanjenja atraktivnosti za ulaganje u ovaj sektor, od strane inostranih investitora, u ovo već dovoljno limitirano i malo tržište.
Коментари
Постави коментар