недеља, 03. јул 2011.

NEZAVISNOST PRAVOSUDJA

Citam tekstve u novinama oko najavljenih izmjena zakona i ustava oko nezavisnosti pravosudja. I naravno da se slažem da je potrebna nezavisnost pravosudja. Ali ono što čitam kao inicijativu nikih političkih pratija i NVO-a mi liči na inicijativu za neodgovornost pravosudja.

Osnovno ustavno načelo se svodi na podjelu vlasti na zakonodavnu izvršnu i sudsku. I da svaka je nezavisna ali i da je odgovorna onoj drugoj vlasti. Skupština koju čine poslanici izabrani na demokratksim izborima, donose zakone i biraju vladu većinom u skupštini. Vlada sprovodi zakone i vodi unutrašnju i spoljnu politiku, a sudska vlast kontroliše akte izvršne vlasti, a ko kontroliše sudsku vlast? Trebalo bi skupština da kontroliše sudstvo jer skupština svoj legitimitet crpi iz volje naroda izražene na izborima. Ako bi se urušio ovaj sistem podjele vlasti, izmjenama Ustava koje neki zagovaraju, može se preći ona zamišljena crta izmedju demokratije u sudokratiju. Ako bi se sudije i tužioci većinski birali same sebe a za njihovu smjenu trebala bi kvalifikovana 2/3 većina u Skupštini, onda bi stvorili sistem na čijem vrhu nije Parlament (što je odlika parlamentarnih demokratija), već Sudski savjet, a to je veoma riskantno.

Meni je jasno zašto to neki zagovaraju, deluje vrlo popularno u javnosti deklarisati se za nezavisnost pravosudja od politike i postojeće vladajuće partije. Ali opasnost politike u 21 vjeku, na šta ukazuju neki analitičari, da uslijed značajnog medijskog prostora koji dobijaju odredjene društvene grupe, dešava se „da ono što je danas javno mjenje - sjutra postaje zakon“, a čini mi se da se struka stavlja po strani. Glas pravne profesije ostaje nemoćan od te buke u medijima. Još kada se na sve to dometne izgovor evropskih integracije i misljenje Venecijnske komisije, to vam dodje kao neko svetogrdje ako se problematizuje.
Sticajem oklnosti sam proučavao uporedna iskustva u načina izbora tužioca, iz koje se može vidjeti da ovo što se nameće kao standard za Crnu Goru, gotovo ne postoji nigdje u razvijenom svijetu, ovolika „nezavisnost“ tužioca ima samo u BiH i možda u Bugarskoj, gdje Tužioce postavlja Visoki savet pravosuđa koji broji 25 članova. Tri člana Saveta su po funkciji predsednik Vrhovnog kasacionog suda, predsednik Vrhovnog upravnog suda i Glavni državni tužilac. Jedanaest članova imenuje Parlament iz redova istaknutih pravnika (sudija, tužilaca, advokata, profesora pravnih fakulteta, itd). Ostalih jedanaest članova biraju predstavnici pravosudne struke, po šemi: šest sudija, četiri tužioca i jedan istražni sudija. I to je radjeno u skorije vrijeme.

A drugačije je u većini zemalja:
1.U Hrvatskoj državne tužioce bira Sabor
2.U Italiji postupak imenovanja tužilaca sprovodi se putem javnog konkursa koji objavljuje Ministarstvo pravde, dok je telo nadležno za samo imenovanje Visoki savet magistrature.
3.U Engleskoj Glavni pravobranilac (Attorney General) koga imenuje Kraljica na predlog premijera. Glavni pravobranilac je politička funkcija. On nije član vlade, ali može da prisustvuje njenim sednicama, i ima ulogu nezavisnog pravnog savetnika vlade. Direktor krunske tužilačke službe odgovara za svoj rad glavnom pravobraniocu, a u određenim slučajevima mora i imati odobrenje glavnog pravobranioca za pokretanje krivičnog posutpka.
Direktora krunske tužilačke službe imenuje premijer i to na osnovu javnog konkursa. U engleskoj kao i u velikom broju drugih zemalja tužilaštvo je slično organima državne uprave, a ne pravosudni kao kod nas.
4. U Kanadi funkciju tužilaštva nalazi se u rukama "attorney general" tj. glavni advokat, koji u isto vreme vrši i funkciju ministra pravde Kanade.
5. U Češkoj Vrhovnog javnog tužioca postavlja Vlada na predlog ministra pravde. Na isti način se može i smeniti, a zamenike vrhovnog javnog tužioca postavlja ministar pravde. Više javne tužioce postavlja ministar pravde na predlog vrhovnog javnog tužioca. Regionalne javne tužioce postavlja ministar pravde na predlog višeg javnog tužioca pod čijom se jurisdikcijom nalaze. Slična je procedura za izbor okružnih javnih tužilaca, koje takođe postavlja ministar pravde na predlog regionalnog javnog tužioca, koji vrši jurisdikciju nad teritorijom opštine za koju se okružni tužilac bira.
6. U Holandiji Procedura izbora se vrši tako što viši javni tužioci predlažu kandidate Komitetu generalnih javnih tužilaca, koji prosleđuje svoje mišljenje o kandidatima ministru pravde. Ministar pravde vrši konačan izbor, a odluka se donosi u formi kraljevskog dekreta.
7. U Makedoniji Za svakog od kandidata državni tužilac upućuje svoje mišljenje Vladi, koja potom sačinjava izveštaj koji predaje Skupštini. Sve javne tužioce bira Skupština, kojoj oni (neposredno ili posredno) odgovaraju za zakonitost i kvalitet svog rada. Javni tužioci se biraju na period od šest godina, i mogu biti ponovo birani.
8. U Njemačkoj Generalnog saveznog tužioca i savezne tužioce imenuje Savezni predsednik, na predlog Saveznog ministra pravde.
9. U SAD Ministarstvo pravde (The Department of Justice), koje je izvršni organ Vlade SAD i na čijem čelu se nalazi Glavni državni tužilac, koji rukovodi njegovim radom. Ministarstvo pravde je sastavni deo federalne Vlade SAD. Sledstveno tome, i državni tužioci predstavljaju organe izvršne vlasti. Iako sam zakon to nije propisao, Glavni državni tužilac je u praksi stalni član Kabineta Predsednika SAD. Glavnog državnog tužioca imenuje Predsednik, a njegovo imenovanje potvrđuje Senat
10. U Francuskoj Predsedniku Republike su data vrlo široka ovlašćenja u postupku imenovanja javnih tužilaca. On imenuje javne tužioce svojim predsedničkim dekretom, na osnovu mišljenja Visokog saveta pravosuđa
11. U Sloveniji Državne tužioce imenuje Vlada na predlog ministra za pravosuđe. Izbor za članove Državnotužilačkog saveta raspisuje Generalni državni tužilac a njihov mandat traje pet godina, s tim što ne mogu biti ponovo birani.

Sve sam ovo nabrojao da se vidi, da nezavisnost pravosudja, treba ostvarivati možda na druge načine, kroz jačanje njihove profesionalnosti, kvaliteta i transparetnosti rada, a ne da odemo u drugu krajnost, i da stvorimo mehanizme koji mogu narušiti ustavno načelo podjele vlasti. Možda na kratki rok pomenute izmjene Ustava služe nekom za jačanje nezavisnosti od drugih grana vlasti, ali na srednji i duži rok, mogu stvoriti njihovu neodgovornost, i nezavisnost od volje naroda i demokratskih izabranih institucija. Samo da pomenem da se u nekim zemljama sudije biraju na izborima. A kod nas, bi mogli doći u poziciju da npr onaj ko dobije većinu na izborima i formira Vladu, ne može da utiče na pravosudju, i time postaje politički neodgovoran za stanje u sudstvu i tužilaštvu, a sa druge strane uslijed nemogućnosti da Parlament nadzire rad sudija i tužioca, otvori se prostor za tkz. sudokratiju, odnosno neke druge vrste uticaja...