субота, 09. јул 2011.

MOLITVA ZA STOMAČIĆ

Ovih dana sam nešto vro malo spavao, uglavnom zbog malog šteneta koji nas budi cijelu noć a ujutru muve me bude rano, ima ih nevjerovatno mnogo. A peksinoć mi je u zeludcu gorelo te sam se prevrtao do 3 sata. Kad sam čuo sinčić da stenje u hodniku. Odmah sam skočio, da ne probudim ženu jer ionako sam budan. Bolio ga je stomačić i povraćalo mu se. Bio je blijed i prestrašen. Zašto prestrašen bih htio da objasnim.
On je vrlo zdravo dijete, ali sjeća se dosta često jednog trovanja koje je bilo prije nekoliko godina. Pojeo je neki hot dog u gradu, i dok smo došli kući, krenula su povraćanja čitavu noć do iznemoglosti. To je za njega bila dosta velika trauma je često nam je pominje. To veče smo morali da ga vodimo u hitnu, da ne bi dehidrirao. Tamo mu nažalost jedan stari doktor nije želio dati nikakvu terapiju, već samo uput na infektivno odeljenje u Kliničkog centra. Što sam mogao, nego da krenem dalje sa djetetom, koje je i dalje povraćalo i imalo prolive. Da slika bude gora, oni koji znaju Podgoricu, znaju u kako je jadnom stanju to „infektivno“, neke male i stare barakice.
Dok smo čekali u prostoriji gdje nas je prilima tek probudjena doktorica, koja je bila u šoku, zašto iz Hitne upućuju djecu u to odeljenje, gdje bi sad trebali da hospitalizuju moje dijete da bi moglo da dobije npr. infuziju i slično. Da leži medju one teške bolesnike. I upravo dok je sve to trajalo u toj ambulanti, pred našim očima se dešavao horor. Umro je jedan pacijent, vozili su ga kroz hodnik na nekoliko koraka od nas, u to je ušla ožalošćena porodica itd... Ja nekoliko puta izvodio djete da povrati „ništa“ samo muka i natezanje. Na svoju ruku, odlučih da mom djetetu tu nije mjesto i pomolih se Bogu, krenusmo kući. Da skratim, ubrzo je bilo dobro sve, sjutra se igrao dok smo mi bili u nokautu od umora.
I tako presinoć, znao sam, moj mali sin se uplašio da neće pomovo da povrati. Pozvao sam ga da legne pored mene, stavio sam ruku na njegov stomačić, i šapatom sam se pomolio Bogu. Prestao ga je strah, ustali smo jer je morao da kaki, dok sam mu ja skuvao čaj. I onda legao je u svoj krevetac, blago sam ga masirao po stomaku i davao mu čaj da pije i neki sirup. Ubrzo je zaspao. A ja sam imao još neka 3 i nešto sata do ustajanja, jer sam juče rano morao da idem za Nikšić, pa kasnije za Budvu. I ja ubrzo zaspah, zaboravivši da me j išta boljelo prije toga. Rano ujutru otišao sam dok su svi spavali.
I kasnije tokom dana, kad sam se čuo sa suprugom, reče mi da je dobro Danilo, i da joj je ispričao kako sam stavio ruku na njegov stomak i molio se Bogu i da mu je bilo sve bolje. Kad se probudio nije imao nikakvih tegoba.
Možda neki misle dok čitaju, da je prestanak muke, bio rezultat sticaja okolnosti, čaja, masiranja, sirupa. Ali Danilo i ja imamo svoje objašnjenje: MOLITVA ZA STOMAČIĆ.