„RADUJTE SA RADOSNIMA, A PLAČITE SA…”

Jedna stara biblijska mudrost, zapravo zapovijest kaže: “Radujete se sa radosnima, plačite sa zaplakanima”. Razmisljam, koliko ima malo ovoga danas. Naćićemo ljude koji plaču za onima koji su u žalosti, pokazujući saučešće u bolu zbog gubitka voljenih i u drugih situacijama sličnim. Možda čak i pretjerujemo u tome, jer na pokajanja odlaze i ljudi koji ne poznaju umrlog ni njegove članove porodice, ali kažu: valja se. I dobro, ako to nekome nešto znači. O drugom želim da pišem…

Ako znači i ima onih koji saučestvuju u tudjemu bolu, sve je manje onih koji se raduju tudjoj sreći i uspjehu. Čudo jedno, deluje tako jednostavno da se radujemo sa radosnima, ali nije baš tako. Da li nas zaboli napredak i usjeh naših kolega sa posla, naših komšija, naših rodjaka…? da li se nasmejemo na par sekundi a onda nam srce pretrne i lice se smrači zbog zavisti na tudje bogastvo, zdravlje, uspjeh na poslu, svadbu, veliku porodicu, slavu itd. Zašto kažu “da se u Crnoj Gori jedino uspjeh ne oprašta”? Možemo li u sebi oprostiti to drugima i ne zavidjeti kad oni “manje pošteni” napreduju, bogate se, množe se. Krivimo li njih zbog toga, državu, Boga ili možda su oni upravo naše ogledalo, pa nam lik koji vidimo u tom ogledalu ne odgovara i htjeli bi ga razbiti. Mislim da nije problem u drugima i njihovoj sreci, nego sa stavom našeg srca i našem mišljenju o sebi. Možda sebi nismo kadri oprostiti pogrešene izbore, propuštene godine ili zlu sudbinu, pa smo postali gorki. Kada bi vise voljeli sebe i bili zadovoljni sa onim sto smo postigli, mogli bi se i radovati tudjoj sreci. To bi bilo kao da se zali grm od kupine, topoli kako ne moze da uzraste do njene visine, i da provede zivot u zalosti i safri.
Zato nadam se da naslovni stih nece se završavati sa neke od nas “ … a plačite sa radosnima”. Nego da se radujemo što više možemo, i da se ne sustežemo, najprije sa samim sobom da rascistimo, slaveci Boga sto smo ta mala kupina, pa cemo se radovati i drugima oko sebe, bez obzira na njihovu “veličinu”…