Ovih dana mi je aktuelno opet (9 put) razmisljam o promjeni posla. I imam odredjene razgovore o kojima ipak ne bih bas javno. Ali iznova ucim istu lekciju koju sam toliko puta u zivotu testirao i pokazala se kao istinita. A to je da kazemo DA tim malim neuglednim ponudama, mogucnostima, otvorenim vratima, koja ne da nam se nude, vec vise nutkaju. Kao da ih nije briga da li cemo ih prihvatiti.
Podjelicu sa vama neke od tih životnih situacija. Sjecam se bila je to 1991 godina. Radio sam ne punu godinu dana kao vojno lice, podoficir JNA, na aerodromu Pleso u Zagrebu. Moj otac me je nagovarao da upiem neki fakultet jer sam odbio da poslije srednje vojne skole nastavim akademiju iako sam bio djak generacije (nisam vise mogao da izdrzim internatski zivot). Sjecam se da me je frapirala njegova ideja, kad sam ga cak pomalo drsko pitao „PA STA DA UPISEM?!“ rekao „UPISI PRAVO“. To mi je bilo toliko besmisleno da sam zanemio. Jer ja sam bio u tehnickoj srednjoj školi, izvrstan matematicar, imao velike afinitete za informatiku (bio sam drugi na takmicenju u CG 1986 godine u informatici, tad u nasoj osnovnoj školi „Milorad-Musa Burzan“ nije bilo nastavnika koji bi nam istao mogao pokazati na kompjuteru i spremao za takmicenje iz toga, a samo je par djaka imalo comodore 64). Elem, da upisem pravo!?! Tome sam se smijao u sebi. Ipak ostalo mi je to u glavi, pa mi je sestra o tetke iz BG koja je te godine upisala pravo, ponudila pomoc i poslala mi neke skripte za prijemni. I tako dosao je jun te godine, a rat u Hrvatskoj je počinjao. Već uveliko (pocetkom maja) su se dešavali sukobi u Borovom selu, „rat u Sloveniji“ se upravo započeo, avioni koji su bombardovali Sloveniju, poletali su sa našeg aerodroma iz Zagreba, ja sam bi stalno na položaju i pod uzbunama. Naravno nisam mogao skripte ni da pogledam, ali sam razmišljao kako bi ipak volio da odem do BG nekako da probam da upišem fakultet, po sistemu nema veze bilo šta. Ali kako? Za odlazak sa položaja je bilo malo šanse. I upravo, dan uoči prijemnog prestala su dejstva u Sloveniji, mi smo dobili slobodan dan, a vojni transporter Antonov AN 72, je letio prema Batajnici, upravo tog dana. Uskocio sam u avion, i dosao na vrijeme na fax.
Leteo sam prema BG, utucen od neprestanih dezurstava, sjecam se da su kise padale neprekidno tog juna, po citavu noc pod tim pljuskovima na otvorenom smo bili. Dobio sam lisajeve oko vrata, koje sam dugo vukao. O prijemnom nista nisam znao.
Na fakultetu su nas rasporedili po amfiteatrima. Ispred mog amfiteatra cekali smo u hilu jednu grupu da zavrsi. Boze, kako sam imao tremu i kako sam se bedno osjecao. STA JA TRAZIM OVDJE. Posebno me je u ocaj bacala jedna djevojska koja je teatralno na sred hodnika sa nekih drustvom iz Beogradske gimnazije, preslisavala sva pitanja sa prijemnog. Sve je znala. Ja u zemlju da propadnem. Iz tehnicke vojne skole, o istoriji i srpskohrvatskom, znao sam dosta kao djak 2 i 3 ratreda srednje. Ali to je bilo prije nekoliko godina.
I onda smo usli u salu, rasporedili su nas u grupe na cik cak, zbog prepisivanja. I upravo ona teatralna djevojka, sjela je ispred mene u drugom kraju klupe, i bila je moja grupa. Hvala Bogu imao sam „oštar“ vid kao vojno lice, i vecinu pitanja koje nisam znao, mogao sam ladno da prepisem.
Prvi predadoh prijemni, jer se nisam bas dobro osjecao fizicki. Od svega toga stresa, slomila me temperatura vec isto popodne i kod ujaka u Batajnicu sam morao prenociti. 40,2 stepena sjecam se. Skoro sam halucinirao. I vratih se prvim vojnim avionom nazad u ZG. Tamo je vec postala frka. Aerodorom su okruzivale hrvatska teritorijana odbrana, i postajalo je vrlo gusto.
Poslije nekoliko dana, ili nedjelju dana, ne sjecam se bas kako je bilo, znam da sam otisao za BG i nasao sebe iznad crvene crte. UPISAO SAM PRAVNI FAKULTET. Sve se brzo desavala, komplikacije i pucnjave na aerodromu, specijalna naredba komandanta 5. armijeske oblasti da svi oficiri koji se jave u roku od nekoliko dana moci ce da se „skinu“ po kratkom postupku u roku od 48h. I to se i desilo, jedne noci, nakon razgovora sa jednim starim zastavnikom koji mi je ocinski savjetovao da se pokupim i da odem dok jos mogu, on je svoj zivot ostavio u vojsci i nema gjde, zvao sam moga oca u PG, bilo je oko 5.45 minuta, nisam bas htio da ga budim usred noci. Rekao mu da zelim da napustim JNA, i da cu da idem da studiram u BG. Njemu je laknulo i majci, jer su mnogo strepeli zbog mene, ali me nijesu htjeli demotivisati sa nagovaranjem da dodjem kući, jer rat samo sto nije počeo. Tako se i desilo, skinuo sam se, isplakao se (4 sata bez prestanka sam plakao tog dana, i nikad vise nisam zažalio) jer to je nešto u šta sam uložio 5 godina svoje mladosti. Mislim da sam se vratio zadnjim vozom koji je saobraćao na pruzi Zagreb - Beograd, i dalje ka PG.
O tome sam htio da pisem. O malim počecima... Mozda su moji htjeli da ja nastavim vojnu akademiju i postanem general, ja sam svakako htio da upisem ili Informatiku na ETF ili Psihologiju na Sveucilistu u ZG, ali to ocigledno nije bilo za mene. Da sam ostao u vojsci sigurno te godine ne bih upisao nista, ostao bih u ratu i vjerovatno nikad ne bih zavrsio nikakav fakultet, ostao bi podoficir ili nesto slicno, ali ušao sam na ova mala vrata koja su mi se tada otvorila, i nisam ih prezreo, i moj zivot se znacajno promijenio.
Nastavak slijedi ....
Leteo sam prema BG, utucen od neprestanih dezurstava, sjecam se da su kise padale neprekidno tog juna, po citavu noc pod tim pljuskovima na otvorenom smo bili. Dobio sam lisajeve oko vrata, koje sam dugo vukao. O prijemnom nista nisam znao.
Na fakultetu su nas rasporedili po amfiteatrima. Ispred mog amfiteatra cekali smo u hilu jednu grupu da zavrsi. Boze, kako sam imao tremu i kako sam se bedno osjecao. STA JA TRAZIM OVDJE. Posebno me je u ocaj bacala jedna djevojska koja je teatralno na sred hodnika sa nekih drustvom iz Beogradske gimnazije, preslisavala sva pitanja sa prijemnog. Sve je znala. Ja u zemlju da propadnem. Iz tehnicke vojne skole, o istoriji i srpskohrvatskom, znao sam dosta kao djak 2 i 3 ratreda srednje. Ali to je bilo prije nekoliko godina.
I onda smo usli u salu, rasporedili su nas u grupe na cik cak, zbog prepisivanja. I upravo ona teatralna djevojka, sjela je ispred mene u drugom kraju klupe, i bila je moja grupa. Hvala Bogu imao sam „oštar“ vid kao vojno lice, i vecinu pitanja koje nisam znao, mogao sam ladno da prepisem.
Prvi predadoh prijemni, jer se nisam bas dobro osjecao fizicki. Od svega toga stresa, slomila me temperatura vec isto popodne i kod ujaka u Batajnicu sam morao prenociti. 40,2 stepena sjecam se. Skoro sam halucinirao. I vratih se prvim vojnim avionom nazad u ZG. Tamo je vec postala frka. Aerodorom su okruzivale hrvatska teritorijana odbrana, i postajalo je vrlo gusto.
Poslije nekoliko dana, ili nedjelju dana, ne sjecam se bas kako je bilo, znam da sam otisao za BG i nasao sebe iznad crvene crte. UPISAO SAM PRAVNI FAKULTET. Sve se brzo desavala, komplikacije i pucnjave na aerodromu, specijalna naredba komandanta 5. armijeske oblasti da svi oficiri koji se jave u roku od nekoliko dana moci ce da se „skinu“ po kratkom postupku u roku od 48h. I to se i desilo, jedne noci, nakon razgovora sa jednim starim zastavnikom koji mi je ocinski savjetovao da se pokupim i da odem dok jos mogu, on je svoj zivot ostavio u vojsci i nema gjde, zvao sam moga oca u PG, bilo je oko 5.45 minuta, nisam bas htio da ga budim usred noci. Rekao mu da zelim da napustim JNA, i da cu da idem da studiram u BG. Njemu je laknulo i majci, jer su mnogo strepeli zbog mene, ali me nijesu htjeli demotivisati sa nagovaranjem da dodjem kući, jer rat samo sto nije počeo. Tako se i desilo, skinuo sam se, isplakao se (4 sata bez prestanka sam plakao tog dana, i nikad vise nisam zažalio) jer to je nešto u šta sam uložio 5 godina svoje mladosti. Mislim da sam se vratio zadnjim vozom koji je saobraćao na pruzi Zagreb - Beograd, i dalje ka PG.
O tome sam htio da pisem. O malim počecima... Mozda su moji htjeli da ja nastavim vojnu akademiju i postanem general, ja sam svakako htio da upisem ili Informatiku na ETF ili Psihologiju na Sveucilistu u ZG, ali to ocigledno nije bilo za mene. Da sam ostao u vojsci sigurno te godine ne bih upisao nista, ostao bih u ratu i vjerovatno nikad ne bih zavrsio nikakav fakultet, ostao bi podoficir ili nesto slicno, ali ušao sam na ova mala vrata koja su mi se tada otvorila, i nisam ih prezreo, i moj zivot se znacajno promijenio.
Nastavak slijedi ....
Cudni su putevi Gospodnji...
ОдговориИзбриши