Vladimir Lajović Blog

U ranu zoru probudio me je san. Ne sanjam u posljednje vrijeme baš često, a i kad sanjam obično mi snovi nemaju nekakvog smisla. Ovaj jutrošnji je bio kratak ali sa mnogo simbolike. Sanjao sam neki veliki zatvor, to je zapravo samo jedna velika višespratnica, na čijim prozorima su postavljene rešetke. I odjednom počela je velika voda da dolazi. da se zgrada od podruma do vrha puni vodom. Kao u onim brodovima koji tonu, kada uliva sa svih strana. A ja i neki moji saradnici smo u uniformama nekim, jer smo mi zapravo čuvari toga zatvora. I tako u tom metežu, u samom suterenu pronadjosmo jedan suterenu pronadjosmo jedan prozor na kojem nije bilo rešetaka i tu se spasismo nas četvorica zatvorskih čuvara. Osjetili smo radost spasenja i slobode. Ali već sljedeći trenutak se prenuh i upitah ostale: šta ćemo sa zatvorenicima? Hajde da ih probudimo (jer je bilo neko gluvo doba) da ih upozorimo i da ih oslobodimo da ih voda sve ne potopi. A na sve to će jedan od njih: Ma ajde molim te ko će sad